Пливање је познато од праисторије. Цртежи из каменог доба су пронађени у тзв. „пећини пливача“ у околини Вади Соре (или Суре) у југозападном делу Египта. Писани помен пливања јавља се већ од 2000. п. н. е., у еповима о Гилгамешу, Одисеји и Илијади.
Пливање је био један од спортова првих модерних Летњих олимпијских игара 1896. у Атини. Већи део људског тела (60%) је вода, и оно има густину сличну води. Када су плућа пуна ваздуха, тело је нешто мање густине него вода која га окружује, и на њега делује потисак који га држи делимично ван воде. Стога је за остајање на површини потребно само благо гурање воде на доле релативно у односу на тело, и трансверзално кретање које се постиже коришћењем шака и надлактица као весала, као и ударање (шутирање) ногама и стопалима не би ли се вода одгурала од тела (мада само шутирање даје релативно мали потисак). Будући да је слана вода (на пример, океан) гушћа од слатке воде (нпр. већина базена за пливање), за остајање на површини у сланој води потребно је мање труда него у слаткој води. |